Nemačka: Vreme je za promene (3/3)

Iako će se neki zgražavati, ali vratimo se u prošlost da proverimo ima li istine u argumentaciji desničara iz partije AfD (nem. Alternative für Deutschland; srp. Alternativa za Nemačku) da bavarska televizija BR (nem. Bayerischer Rundfunk) treba ponovo da preuzme ulogu selekcije evrovizijskog predstavnika Nemačke, kao što je to činila od 1979. do 1990.

Je li Nemačka tada zaista bila toliko uspešnija, nego danas? Uspešnija, nego poslednjih godina? Da proverimo!

Pravim fanovima ne mora niko reći ko je 1979. bio predstavnik Nemačke – kultna grupa „Džinghis Kan” s istoimenom pesmom. Njihov nastup je u ono vreme bio avangardan, koji bi i na Brodveju mnoge ostavio bez daha. Publika je bila impresionirana, častila je umetnike ovacijama i srdačnim aplauzom, a žiri s zavidnim 4. mestom.

Pred nastup su bili osporavani, zbog pesme o ličnosti o kojoj su istoričari kontroverzno diskutovali, ali i zbog teksta koji sadrži rečenicu: „Doneli su strah i trepet u svaku državu”. Podsetimo, „Evrosong” se te godine održao u Jerusalimu.

Iako okupljena specijalno za ovu priliku, ova grupa nije bila samo instant proizvod. Uz ritmične pesme i senzualne balade, šljašteći kostimi i plesač Luiz Potgiter, nisu imali zanemarljivu ulogu u uspehu ove grupe. Nakon Evrovizije ova skupina je opevala još mnoge istorijske ličnosti, kao kultnu špijunku Mata Hari, buntovnika Billy the Kida, fiktivnog junaka Hadži Halef Omara, ali i mnoga mesta o kojima se tada maštalo: Maču Pikču, Izrael, Rim, Moskva, Sijera Nevada… Njihove pesme mnogi Nemci i dan danas vole da zapevaju na slavljima. Ni gvozdena zavesa nije mogla da ih zaustavi, te su imali zavidnu karijeru u bivšem Sovjetskom Savezu. Od 2007. ova grupa se ponovo okupila, s tri stara člana i novim članovima.

Već sledeće godine nastupila je, po treći put, Katja Epštajn. I ovaj nastup je bio upečatljiv – s pantomimom. Malo joj je falilo da pobedi, a Džoni Logan ju je nakon pobede zagrlio i šapnuo: „Meni je ova pobeda potrebnija nego tebi”.

Epštajnova je bila zvezda u svojoj domovini, dok je Logan tada bio mlada zvezda u usponu, za koju se pričalo da ima nezgodnu narav, te su mnogi izbegavali saradnju sa njim.

Godina kasnije (1981) je proglašena godinom slepih, te je Nemačka nastupila sa pesmom Johnny Blue koja govori o jednom slepom dečaku, koji je u svom okruženju žrtva mobinga, te osvaja svet svojim pesmama.

Blue, blue, blue, Johnny, blue, koju boju ima Sunce? (…) Deca mogu biti okrutna. (…) Muziku je pretvorio u boje kroz svoje pesme i ceo svet je slušao.

Ovu pesmu, koja je mnoge ganula, otpevala je Lena Valaitis, pevačica litvanskog porekla, maestralnog glasa, i naravno, takođe velika zvezda u svojoj zemlji, sa frizurom koja je mnoge podsećala na Kristl Karington iz popularne serije „Dinastija”, koja je te godine počela da se emituje širom sveta. I njoj je pobeda izmakla samo za dlaku.

A ko je pisao sve te pesme? Naravno – on. Ralf Zigel, koji ni sam više ne zna tačno koliko puta je učestvovao na Evroviziji. Konačno je pobedio 1982. s pesmom Ein bißchen Frieden (srp. Malo mira), i mladom pevačicom Nikol. I bivša Jugoslavija je počastila Nemačku s 12 poena.

Tu je još i grupa „Wind”, naravno, takođe sa Ziglovom pesmom 1987. Lass die Sonne in dein Herz (srp. Pusti sunce u svoje srce).

Poslednji put kada je BR organizovao nemački izbor bilo je 1990. U Zagreb su otputovali Kris Kempers i Danijel Kovač. Malo ko zna da postoji i verzija njihove pesme na srpskohrvatskom, pod nazivom Sretni dani. Završili su na solidnom, 9. mestu. Da, da – dva mesta ispod „naše Merilin Monro”, poznatije kao Tajči, kojoj su se dopadale čokoladne usne.

Nemci su tada bili jako razočarani 9. mestom. Danas bi verovatno bili jako zadovoljni i srećni.

Nešto lošije plasmane ostvarili su 1984. (13), 1988. (14) i 1989. (14).

Ispod crte se može zaključiti da je bavarska televizija bila spremna da eksperimentiše, te je uspevala da zainteresuje i afirmisane zvezde za učešće na „Evrosongu”. Pevalo se o ozbiljnim temama, ali bilo je i kvalitetnih šou-nastupa. Pesme koje je BR tada slao velikim delom danas su evergrin, i mnogi, koji tada nisu bili ni rođeni, danas ih znaju i mogu lako da otpevaju bar refren.

No… Nemojmo se preterano zanositi. Druga su to bila vremena. Evropa je tada bila mnogo manja, kroz gvozdenu zavesu nisi mogao ni da proviriš, a o internetu, smart-telefonu i mnogo čemu, ni da ne počinjemo. Tada je učestvovalo 18–22 države, svi su pevali na maternjem jeziku, uz orkestar. A i tada su neke zemlje volele bratski da podele poene – i to bez televotinga.

Teško je reći da li bi BR pod današnjim uslovima mogao ponoviti stare uspehe, te katapultirati Nemačku u sam vrh evropske muzike. Ali, bilo je lepo da se podsetimo ovih starih, dobrih vremena. Zar ne? Sada i znamo zašto desničari iz stranke AfD vole da se sete tih vremena.

Šta dalje?

No, vratimo se mi na potragu za rešenjem, za sve prethodno navedene probleme. Očigledno su oštre i britke kritike urodile plodom, te se NDR konačno oglasio, i objavio konkretne planove.

Tomas Šrajber, čelnik zabavnog programa NDR i šef evrovizijske delegacije, kaže: „Pobeda se ne može začeti na crtaćoj dasci”. Ali, on takođe navodi da je glavni razlog što Nemci poslednjih godina nisu, kao od 2010. do 2012, birali pesme iz „međunarodnog fonda”, među više od stotinak pesama. Nastavlja: „Naš glavni cilj će ubuduće biti izbor evrovizijske pesme. Nakon toga ćemo tražiti odgovarajućeg izvođača, pa se onda pobrinuti za scenski nastup.”

Tomas Šrajber

Iako Šrajber nije konkretno izustio, jasno je da se ARD vraća oprobanoj formuli koju je Štefan Rab etablirao i zahvaljujući kojoj je doveo Nemačku do pobede. Ralf Zigel je takođe već najavio da bi ponovo napisao pesmu za Nemačku. Zli jezici tvrde da bi ta najava trebalo da bude dovoljna motivacija za ARD, da što pre pronađe rešenje.

Od 2010. do 2012. Štefan Rab, producent i muzičar, organizovao je nemački predizbor i to vrlo uspešno. ARD je sarađivala s privatnom televizijom ProSieben, u kojoj je Rab tada radio kao autor i voditelj poznate tok-šou emisije. Nemačka je bila konstantno među prvih deset, te je 2010. pobedila nakon 28 godina pauze. I ostala Rabova učešća na Pesmi Evrovizije su bila izuzetno uspešna (1997, 2000. i 2004).

Mi svakako nemačkom javnom servisu ARD držimo palčeve, da se ovi loši rezultati iz 2015. i 2016. ne ponove, te da se 2017, ako ne na vrhu, nemačka zastavica nađe barem na toj famoznoj „levoj strani tabele”.

A kako do toga?

Svoje viđenje „nemačke propasti” u Stokholmu dao je i Jan Federzen, poznati nemački novinar, autor nekoliko knjiga o Pesmi Evrovizije, među kojima je najpoznatija „Ein Lied kein eine Brücke sein” (srp. „Pesma može biti most”), a koju ljubitelji „Evrosonga” smatraju ultimativnom „ESC biblijom”.

On je između ostalog, napisao:

Džejmi-Li je najbolje moguće prezentovala svoju pesmu „Ghost”, ali ipak to nije bilo dovoljno. Bio sam razočaran, i prvenstveno mi je bilo žao pevačice. Neka nastavi svoju karijeru, jer taj rezultat ne može da šteti njenom imidžu. Jan Tejgen, Norvežanin koji se 1978. morao vratiti kući s 0 poena, uprkos tom rezultatu, bio je veoma uspešan. U njegovoj zemlji su ga voleli – i tu je interes za lošim plasmanom na Evroviziji bio bukvalno ravan nuli. Fransin Žordi je 2002. s numerom Dans le jardin de mon âme za Švajcarsku završila na 22. mestu – i ipak je nakon toga napravila karijeru. I Rožer Cicero se 2007. s pesmom „Frau’n regier’n die Welt”, u džez-sving stilu, našao na 19. mestu, ali mu taj neuspeh, sve do njegove smrti, nije stajao na putu kao „spomenik izgubljenoj bici” i nije mu ugrozio zavidnu karijeru.

Ljubitelji ovog takmičenja, nakon stokholmskog poraza, već naveliko vode polemike o tome kako bi ovaj nemački rezultat trebalo oceniti. Jedan od predloga je da Nemačka odustane od takmičenja, barem dve godine, na primer. Međutim, pitanje je čemu to, zašto? Šta bi se za 36 meseci poboljšalo?

Novi početak nakon poraza

Načelno, ima dva puta ophođenja prema lošim rezultatima. Jedan je modus jadikovanja ili kukanja. Rado se onda može čuti: Ma sve je bilo savršeno, ali oni drugi, oni nisu hteli da shvate koliko je to bilo dobro. Ona druga, bolja metoda je tačno razmisliti šta nije bilo toliko dobro. Šta je dovelo do tog lošeg razultata? Koje zaključke doneti nakon ovog iskustva?

Ovo se može ilustrovati jednim primerom iz sveta fudbala. Nemačka reprezentacija je na evropskom prvenstvu 2004. u Portugaliji ispala još u grupnoj fazi iz daljeg takmičenja. Nije bilo čak ni nepravedno – nemački fudbal je bio prosto loš. „Mondijal” 2006. se održavao u Nemačkoj i valjalo je ne obrukati se. To je bio, takoreći, krizni modus: trebalo je nešto smisliti. Tako se i desilo na kraju. Novi trenerski dvojac Jirgen Klinsman i Joahim Lev uveli su nov, elegantniji, više mediteranski način igre, koji je, u odnosu na pre, delovao „atletskije” i manje rogabatno.

U slučaju Evrovizije trebalo bi dodati: Finska je vrlo kasno, nakon pobede 2006, naučila kako da kao severnoevropska država ne prolazi nezapaženo. Uvek je do originalnosti i visoke klase! S druge strane, Portugalija ove godine opet pauzira i jednostavno nije u stanju da ponudi evrovizijskoj Evropi nešto odgovarajuće; već decenijama se tamo „kupaju u samosažaljevanju”, kada je „Evrosong” u pitanju. Je li to vodi nečemu? Eto vidite!

Jedan od uglednih novinara Imre Grim je objavio konstruktivni razgovor s Tomasom Šrajeberom u dnevnom listu Hannoversche Allgemeine Zeitung, u kojem je šef nemačke delegacije i koordinator zabavnog programa rekao:

Da, Štefan Rab nam nedostaje, ali ne u vezi s „Evrosongom”. I Nemačka neće odustajati, ali će promeniti predizbor. Zašto bismo se povlačili s najuspešnijeg i najvećeg šoua godine? Kad je Pesma Evrovizije održana u Diseldorfu, zabavilo se 14 miliona gledalaca. Želimo opet da stignemo do takvog događaja. (…) Kao televizijski format, ESC nije propast i Džejmi-Li je odradila perfektni nastup kojim smo nažalost mogli da ubedimo samo mali broj gledalaca u Evropi. Zato naglašavam – u početku je bitna potraga za pesmom, na nacionalnom i internacionalnom nivou.

Neobično je na ceni

Ovo se čini odrednicom: renesansa, preporod, počinje potraga za pesmom. I tek onda se traga za izvođačem. Scenski nastup, tj. način prezentacije, biće odluka između „da li oskudno ili spektakularno i nabojno”, i zavisiće od pesme i interpretatora.

Za moj pojam, svi kompozitori i tekstopisci trebalo bi da imaju pravo učešća u ovoj potrazi. Renomirani, iskusni, ali i novi, neafirmisani. Takmičenje bi trebalo da bude u stanju da vrednuje eksperimentalno i neobično. Trebalo bi da i pesme budu takve, da se interpretatori mogu uživeti u njih, da se osećaju dobro u svojoj ulozi i u svom performansu koji će nam ponuditi na stejdžu. Prosto, postoje pesme koje nekim izvođačima ne odgovaraju, a ima opet nekih u koje se zaljube još na probama – izjavio je Jan Federzen.

U toj ideji, ne mora se odmah pomisliti na Lenu i njen munjeviti uspon od jeseni 2009. pa sve do maja 2010. u Oslu. I ova, druga po redu nemačka pobednica, svoju harizmu i moć na bini razvila je tek tokom nedelja, nakon pobede u Nemačkoj i na probama u Oslu.

Ali, neka ide negde u ovom pravcu – izvođači moraju biti voljni da rade i da kroz taj rad napreduju. Pesma Evrovizije za njih ne sme biti samo „jedna tezga više” koja se odradi, na putu do domaće slave.

Ne treba izgubiti iz vida da ono što se u Nemačkoj trenutno smatra pop mejnstrimom – „Made in Germany” – nema prođu u Evropi. Za sve, pa i za evrovizijsku zajednicu, nove ideje bi bile zanimljive. To bi bio novi početak, koji bi mogao imati nešto od inovativne moći Belgijanaca i Loika Notea ili Letonaca i njihove Aminate, koji su 2015. uspeli. Tako nešto bi bilo za TOP 10!

Izvori:
Stern, Focus, Der Tagesspiegel, Gala, t-online.de,
Aufrechtgehn.de, Frankfurter Neue Presse, Wiwibloggs
Eurovision.de, Hannoversche Allgemeine Zeitung

Prevod s nemačkog: Giorgio

Pogledajte i:

Provocira li Rusija Ukrajinu slanjem Julije Samojlove u Kijev?

Rusija je neočekivano, nakon sezonske tišine, objavila u nedelju 12. marta, veče pre isteka roka …