Azerbejdžanska kuhinja je kroz vekove bila pod uticajem različitih kultura, ali je u isto vreme ostala prepoznatljiva i jedinstvena. To se može videti po mnogim namirnicima, autohtonim u Azerbejdžanu, koje se mogu naći u kuhinjama drugih naroda. Za Azerbejdžance, hrana predstavlja važan deo kulture i duboko je ukorenjena u istoriju, tradiciju i vrednost nacije.
Od 11 klimatskih područja poznatih u svetu, u Azerbejdžanu se nalazi čak devet. To doprinosi izrazitoj plodnosti zemljišta, što dovodi do raznovrsnosti kuhinje. Azerbejdžan je poznat po bogatstvu sezonskog povrća i zeleniša koji se koriste u mnogim jelima. Sveže bilje i začini poput nane, korijandera, bosiljka, mirođije, peršuna, praziluka, vlašca, timijana, zmijske trave, majorana, zelene potočarke i crnog luka, veoma su popularni i često prate glavna jela.
Meso je u Azerbejdžanu glavni sastojak većine obroka. Slično kao i kod nas, skoro da je nezamislivo da neko nacionalno jelo bude bez mesa. Najviše se jedu govedina i ovčetina; ona iz planinskih krajeva je mnogo više na ceni jer sadrži mali procenat masnoće. Razume se, svinjsko meso je vrlo malo u upotrebi, s obzirom na to da je većinsko stanovnišvo muslimansko. Takođe, Azeri vrlo često spremaju jela od piletine i ostale pernate živine.
Kaspijsko jezero je dom mnogim jestivim vrstama ribe, od kojih su u azerbejdžanskoj kuhinji najzastupljenije kečiga, kaspijska bela riba, sardine, kaspijski losos i plavi cipal. Kaspijski crni kavijar jedan je od najpoznatijih specijaliteta, izuzetno tražen i cenjen i u drugim delovima sveta.
Klasični azerbejdžanski obrok počinje lakim predjelom – tanjir aromatičnog zeleniša (goj) poslužen sa komadićima hleba (čorek), čobanska salata (salata od svežeg krastavca i paradajza), a ponekad i beli sir ili kiselo mleko. Zanimljivo je da se salate, za razliku od naše kuhinje, uglavnom služe kao predjelo, tako da, ako ne neglasite konobaru da vam salatu donese sa glavnim jelom, može da se dogodi da vam glavna porudžbina ne bude poslužena sve dok ne pojedete salatu, tj. predjelo.
Azerbejdžanska kuhinja je mahom usmerena na različite supe i čorbe. Postoji preko 30 vrsta čorbi i supa, a posebno su zanimljive one od jogurta koje se služe hladne. S druge strane, jedno od najrasprostranjenijih jela u Azerbejdžanu je plov čiji je glavni sastojak pirinač. Plov je u suštini sličan našem pilavu, s tim što se naš pilav pravi sa piletinom (otuda mu i ime), dok ga Azeri kombinuju sa raznovrsnim namirnicama. U svetu je najpoznatiji uzbekistanski plov, a ovaj azerbejdžanski je specifičan po tome što su zrna pirinča obložena šafranom. Postoji preko 40 različitih recepata i svi imaju različite nazive, u zavisnosti od glavnog sastojka, a priprema se u posebnom posuđu koje Azeri zovu kazan; kod nas takvo posuđe zovu kotlić ili talandara. Azerbejdžanski plov sadrži tri glavne komponente: pirinač (mora biti topao, ne vreo), prženo meso sa suvim voćem (gara) i jaja. Ponekad se poslužuje i riba sa aromatičnim biljkama.
Pored plova, najznačajniji specijaliteti koji spadaju u glavne obroke su i dušbara, gutab i dolma. Dušbara su male knedle punjene mlevenom jagnjetinom i zelenišem, poslužene u čorbi. Gutab je vrsta palačinki koje se filuju mlevenom jagnjetinom, sirom i spanaćem. Ono što mi nazivamo sarma, Azeri zovu dolma. Tradicionalni recept za dolme sadrži mlevenu jagnjetinu pomešanu sa pirinčem i začinjenu nanom, komoračem i cimetom, i sve to umotano u list vinove loze, slatkog ili kiselog kupusa. Naravno, postoje brojne varijante ovakvog punjenja (u paradajz, papriku, tikvice, jabuku) i svaka ima specifično ime.
Kao i u većini orijentalnih kuhinja, i u azerbejdžanskoj su najukusnije poslastice koje sadrže mnogo šećera, šećernog sirupa i oraha. Naravno, baklave zauzimaju centralno mesto. Pored njih, tu je alva, široko rasprostranjeni slatkiš celog Bliskog istoka i orijenta, koji se pravi od brašna, meda i masti, ali postoje brojne varijacije u zavisnosti od toga koji se sastojak dodaje – susam, badem, orasi, pistaći i dr. Ako jedete u restoranu, obično će vam za desert poslužiti baklavu ili porciju svežeg sezonskog voća, najčešće šljive, kajsije, grožđe ili višnje.
Crni čaj se smatra nacionalnim pićem i pije se posle jela. Takođe, ukoliko vas domaćin odmah s vrata ponudi crnim čajem, znajte da je to u znak dobrodošlice. Neretko, Azeri crni čaj poslužuju uz slatko od šljiva, kajsija, jagoda i raznog drugog voća. Nije loše spomenuti ni šerbet kao nacionalno piće. Azerbejdžanski šerbet je hladno i slatko piće koje se pravi od voćnog soka umešanog ili prokuvanog sa šećerom, često aromatizovan ružinom vodicom. Prirodni voćni sok od limuna, nara, jagode, kajsije, višnje ili nane najčešći su dodaci šerbetu.
Možda je zanimljivo da dodamo još i ovo – ako želite da budete u duhu tradicije i kulture Azerbejdžana, onda bi hranu trebalo da jedete prstima! Naime, postoje specifična hlebna peciva koja se koriste umesto kašike ili se na njima drže komadi hrane. Jedenje prstima ima svoje prioritete:
- nervni završeci na vrhovima prstiju omogućiće vam da bolje osetite toplotu i konzistenciju hrane
- kada hranu dotičete prstima, njena temperatura se polako snižava, i u isto vreme, temperatura tela se prilagođava temperaturi hrane; tako vaše čulo ukusa i enzimi u usnoj šupljini bolje funkcionišu, hranu ne gutate naglo, već lagano uživate u svakom zalogaju. To je i glavni razlog zbog čega islam zabranjuje konzumiranje vrele hrane i pića.
- joni metalnih kašika i viljušaka uništavaju fluor i jod, što slabi i kvari vaše zube
- ako jedete prstima, higijena mora biti na visokom nivou; to bitno utiče na psihu ličnosti, svest o održavanju higijene i naviku pranja ruku. Nekada je postojao običaj da se posle pranja prsti potope u ružinu vodicu.
Pa, ako ste posle ovog teksta postali gladni, vaš portal ESC Serbia želi vam – Bon appétit! 
e-mail
